Мачва! Пространа равница северозападног дела уже Србије. Први назив јој је био Мочва и није била равница, него мочвара, део жупе који се звао Битва, а главни град Мачо, за чији се тачан локалитет ни данас са сигурношћу не зна. Али се тачно зна да је Мачва своје границе и живот сместила између загрљаја две реке: широке Саве и плаховите Дрине и просула га до плавичастог Цера. У овом троуглу населили су се људи из Херцеговине, из Босне, из Црне Горе и донели са собом игре, обичаје и песме „Род родиле крушке жуте“, „Под оном белом стеном студеном“…
А њиховим доласком настајала су имена река, места: Битва, Црна Бара, Локвањуша, Журава, Језава, Криваја, Старача, Ракитовача, Јаруга, Киковача, Мандача, Кучковица, Лабудово окно, Јовача, Жестиковача… И донели имена потеса: Алуге, Авлије, Амбарине, Бисаге, Бубања, Бусије, Гајеви, Гробнице, Ђавољача, Заовиште, Збеговине, Извори, Клетиште, Паљевине, Селиште, Табориште, Циганиште, Црквине, Шевари…
Осим дугих и тешких ратова, и плаховита Дрина их је, мењајући стално свој ток, приморавала да се селе и граде насеобине, где им је та, одувек немирна река дозвољавала. Јер није Дрина одувек текла као данас. Некада је текла поред самог Цера и негде код Мишара се уливала у Саву. А данас…?! Ни данас она није мирна. Када се спусти од Вишеграда, кривудајући и брзајући поруши све оно што јој се на путу и поред пута нађе, све док не стигне до Црне Баре, где јој силину и снагу прогута широка Сава.
Над пољима Мачве и данас кобац кликће и бурлиџе главе повијају испод паучине што се развукла од грма до грма отежала од сребрне росе. Још старци седе на сеоским клупама, са штапом наслоњеним уз оронуле тарабе, а са утрина допире песма „Ој јаворе, јаворе“… То је песма мачванских ратара, заборављених косаца и чобана, колебара и пчелара, бостанџија, оних сиромашних и богатих Мачвана, који никад нису кукали над својом судбином. У част њима, од 2013. године поново се огласила мачванска фрула у Етно парку „Авлија“, у крчми „Лазаревој“ у Глушцима, чувајући песмом и игром мачванска прела и игранке од заборава. Враћајући поглед на минуле дане Мачве, на дане робовања, туговања, ратовања и страдања, изроне лица оних који су оставили имена у прошлости, али и данас поплочаним, каменим стазама стигну ОНИ, кроз наша сећања, преко мачванских шорова до својих кућа и огњишта, до „Конака Зеке Буљубаше“, „Конака Стојана Чупића“, „Конака Хајдук Станка“, „Конака Јанка Веселиновића“…
Један од њих носио је сјај у очима, сјај радости који је био намењен другим људима, а своју даровитост је поклонио завичају у низу написаних дела, преко „Хајдук Станка“ до „Ђиде“, драмског дела који је посветио својој највећој љубави Вели Нигриновој и одредио јој улогу Љубице. Да, он, Јанко Веселиновић. Тај Мачванин је желео да освоји „камено“ срце које га није хтело или није разумело. Кад су се срели после дуго година у кафани „Три шешира“, смежураних лица, он је први изашао из кафане, а Вела, уместо пића затражила је марамицу. Данас су његова кућа и авлија постали заштитни симбол Етно Мачве, где се чува успомена на топлину мачванског дома, на обичаје мачванске свадбе, на хајдуковања мачванских бунџија и хајдука. И сваке године „Хајдучким вечерима“ чупамо од паучине времена борбу мачванских устаника. У руке узимамо сабљу и кубуру у знак отпоздрава и поруке да постојимо још увек, и после њихових последњих куршума. Не само кад је била поприште борби, Мачва је носила и чувала лепоту у себи, расипала је по родним пољима, у лепоти и мирису мачванских девојака. Једна у венцу лепоте, Радетића Мара, није послужила ни једном сликару да краси платно, али јесте Михаилу Сретеновићу, који је њеном лепотом и чарима украсио редове свог истоименог романа.
Ипак, сликарска колонија у Совљаку на платнима овдашњих сликара сачуваће лепоту мачванске девојке и Мачве, за нека наредна покољења, као што је и Милић Станковић (Милић од Мачве), бојом и умећем овековечио своје име широм Србије и даље, али и име свог завичаја. Оставио нам је задужбину у родном Белотићу, „Радован кула“, чију градњу је завршио не тако далеке 1970.године. На том месту се сваке године на Петровдан, под именом „Мачванска лила“, чувају од заборава не само мачвански, већ и српски обичаји.
Међу именима која негују и чувају традицију је незаобилазан и незабораван Фолклорни ансамбл „Ђидо“. Основан пре више од две деценије, игром и песмом однео је душу и мирис мачванских поља, неизмерну лепоту девојака и момака, радост и полет, нашу снагу и љубав, преко Шпаније, Француске, Данске, Немачке, Украјине, Литваније, до далеке Кине. Тамо у Шангају, свирале су двојнице и фрула, играли су танани опанчићи и срце под свиленим, веженим кошуљама, утегнуто јелеком и гуњем, да не побегне из груди.
Радуј се и расти родна моја Мачво, као жито што на злато личи. Повиј се под сенком облака и знај да ће даље од Шангаја однети те плетенице густе и нахерен шеширић кицоша, својом игром и песмом грленом:
„Мачво моја, на мед ми миришеш,
Класјем тешким и родом уздишеш…
Куд год идем од срца ти певам
И ђурђевак за јелек задевам!
Не дај фруло опанку да стане
Испод врата покидај ђердане (на јелеку покидај гајтане)
Па нек види ко видео није
Кад се Мачвом коло разавије“.
Теодора Миланковић
